Oko ponoći budi me buka motorkotača. Ponoćni gosti, dvojica dobroćudnih Mongola, prišli su našem šatoru kako bi vidjeli koji se to čudaci motaju po njihovoj livadi. Uslijedilo je upoznavanje, koliko je to moguće s obzirom na veliki problem o kojem još nisam pisao - jezik.

Radile su ruke i noge, jezik ponajmanje, što je u mom slučaju teško zamislivo, ali tako je bilo. Nakon upoznavanja trebao sam ih pozvati u svoj ger, no Marko je zauzeo već pola šatora i bila bi to velika gužva, pa sam ih ponudio hranom i pićem ispred šatora. Momci su prihvatili poziv i druženje uz kruh, rusku marmeladu i čaj.



Otvorenost i način na koji su prihvatili svaku šnitu namazanog kruha (primijetio sam da im se dopalo) dirnuli su me, jer u tom kontaktu nije bilo niti malo skrivanja stvarnih osjećaja. Nakon pola sata druženja pod jedinim svjetlom koje imamo - a to je moja čeona svjetiljka - uslijedio je poziv u njihov ger. Uspio sam objasniti da je jako kasno, da smo obojica umorni, ali da ćemo sutra, prije nego nastavimo putovanje, doći u posjet na čaj.

Rastali smo se zadovoljni.

Jutro je sunčano. U daljini vidimo obrise gera u koji smo pozvani. To je obaveza koju moramo ispuniti, ali ćeto biti i pravi doživljaj.

Vozimo preko livade, direktno prema geru. Ispred žena s djetetom, nigdje naših poznanika od sinoć. Čudna situacija, no mlada snalažljiva gospođa rukom nas doziva da priđemo, a onda pantomimom pokušava objasniti: Moj suprug vas je sinoć pozvao, ali on sad nije ovdje, radi, no vi ste dobrodošli.



Bili smo počašćeni ukazanim poštovanjem. Sjeli smo u ger, odmah je stigao čaj, ubrzo i velika posuda s pečenim mesom. To mi je bilo potpuno novo iskustvo u serviranju hrane. Da sam kojim slučajem bio gladan, ne bih se ustručavao, ovako sam se zahvalio i nastavio piti čaj. Marko je učinio isto.



Kratko smo se družili s nepotpunom mongolskom obitelji, a onda krenuli.

Ostalo je još stotinjak kilometara asfalta, i to je plan za danas. Od sutra, nakon Čojra (Чойр), čeka nas makadam (barem se nadam da će biti pristojan makadam po kojem se da voziti biciklom), jer to je cesta koja prolazi kroz pustinju Gobi (Говь).

Koncem dana susrećemo mladi francuski par koji već godinu dana putuje na biciklima. Prošli su dio Europe prema Turskoj, Iran, Indiju, Kinu, dio Mongolije. Plan im je prijeći 13 tisuća kilometara za godinu dana. U Ulan Batoru (Улаанбаатар) će na vlak do Moskve (Москва), a dalje ponovo biciklom do Pariza. Hrabar mladić s još hrabrijom djevojkom prošli su zasad mnogo kilometara i mislim da će ostatak puta za njih biti samo igra. Poželjeli smo im sretan put i rastali se nakon zajedničkog fotografiranja.



Tijekom dana bilo je vruće, 37°C, možda je to dobra priprema za Gobi, morat ćemo paziti na vodu.

Šator smo podigli pred ulaskom u Čojr.

Prešli smo 118 kilometara.